Pešikan Ljuštanović: Peta sila je imaginacija, jedina koja savladava sve prepreke

21.12.PESIKAN LJUSTANOVIC1Profesorka književnosti na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu za Radio BIjelo Polje govori nastanku knjige ''Zatočnik pete sile – fantastična proza Zorana Živkovića'' koju su objavili Radio Bijelo Polje i njen matični fakultet u skolpui projekta REFESTICON 2016. Autorka govori odlikama jednog od najprevođenijih pisaca u Srbiji, zbog čega ima čitalačku publiku u cijelom svijetu i koji je način izabrala da stručno i naučno pristupi analizi više od 20 djela ovog istaknutog književnika, teoretičara i profesora književnosti.

  

P: Koliko je bilo zahtjevno sistematizovati i analizirati 23 prozna djela u jednu knjigu? 

Pešikan Ljuštanović: Ova knjiga je nastajala u jako dugom periodu. Ne mogu reći da je nastajala teško, jer po pravilu pišem o onome što volim da čitam. Volim fantastičnu prozu i volim prozu Zorana Živkovića, jer ga znam i pratim kao teoretičara i kao autora veoma dugo. Više od deset godina pokušavam da za sebe koncipiram razloge zbog kojih je to tako i da ih na neki način uobličim u knjigu koja bi imala svoj naučno-stručni domen.

To je bila prilično uzbudljiva avantura u kojoj je jako bitan udeo imao i Refesticon. Kada su me pozvali da govorim na Regionalnom festivalu fantastične književnosti u Bijelom Polju, ja sam se konačno odlučila na ono što me je delilo od knjige, a to je suočavanje sa ''Četvrtim krugom''. Prvim beletrističkim delom Zorana Živkovića, koji sam čitala u više navrata, ali poslednje sa kojim sam se suočila kao sa interpretativnim izazovom.

21.12.PESIKAN LJUSTANOVIC2

Živković na prvi pogled ne deluje komplikovano, ali nije lak pisac za tumačenje. To je proza koja živi od nekakve svoje unutrašnje, intelektualne i književne estetske energije. Nije proza koja preko konotativnosti, preko govora o stvarnosti, podstiče na čitanje, ali jeste proza koja zahvata u meni veoma važan domen antropološke ubedljivosti.

To je proza čiji su junaci za mene možda krajnji slučajevi, ali slučajevi čovekovog suočavanja, sa svetom, sa smrću, sa muzikom, sa kosmosom, sa nizom neizvesnih izmičućih stvari i oni se različito sa njima suočavaju.

Ono što je za mene bitan kvalitet jeste da je to proza koja ima kvalitet humora. Kvalitet blago ironičnog odnosa, čak i autoironičnog i prema sebi i prema junacima, a opet ima neku svoju humanističku, univerzalniju dimenziju.

Proza u kojoj ima pesimizma. U kojoj se čovjekovo traganje često ispostavlja kao građenje novih lavirinata, građenje novih zagonetki koje ga zaklanjaju od one velike zagonetke kosmosa, ali je to proza koja ima istinske vere u prirodu toga traganja. Kako se i na jednom mestu nazire kada umirući fizičar shvati da svet možda i ne treba da bude uređen. Tako ja čitam Živkovićevu prozu - možda nije svrha u onome šta je na kraju, možda je svrha u samom trajanju, u traganju, u putu.

Ja sam pokušala da svoje viđenje tog autorovog puta dam u ovoj knjizi. Možda se moglo pristupiti i drugačije, iz drugih uglova, možda više teoretično. Ja se celog veka bavim književošću i profesorka sam, ali bih najpre rekla da sam žena i da sam čitalac.

Ova knjiga je upravo to - čitateljski pristup Živkoviću. Pristup čitateljke koja voli njegovu prozu i koja je u velikoj meri uživala u čitanju te proze, pa i u pisanju knjige. Tako i u realizovanju, u saradnji sa kolegama sa Filozofskog fakulteta iz Novog Sada, zbog čega se i zahvaljujem Igoru Lekiću koji je napravio korice i kolegama iz Radija Bijelo Polje.

Mislim da je ova knjiga i neka vrsta potvrde da Refesticon ima svoj duboki smisao i da ima svoj podsticajni i stvaralački potencijal da se iz tog festivala mnogo šta dobro i lepo može izroditi.

21.12.PESIKAN LJUSTANOVIC3

 

P: Emocija je prevladala, ali ste ipak uradili stručnu analizu 22 djela uz posljednji roman Tumač fotografija i to na sistematičan način kroz različita poglavlja?

Pešikan Ljuštanović: Prvo poglavlje je Krugovi i petelje Živkoviće pripovedačke proze i bavi se kompozicijom njegovih romana i smislom te spiralne, kružne kopozicije. Te geometrične forme koja je možda najputpunije ostvarena u Esherovim petljama. Moralo se tu zahvatiti i u literaturu o fantastici i još više u fantastičnu literaturu.

Meni se, kada sam počela da razmišljam o vremenu kod Borhesa i kod Živkovića to vreme pokazalo beskonačnim. Bavila sam se i humorom koji se graniči sa ironijom i predstavlja reakciju na čovekovu smrtnost, nedostatnost, majušnost u kosmosu.

Živkovićeva ''Biblioteka'', koja je dobila svetsku nagradu za književnost je izuzetno duhovito delo. Delo koje je prosto, po meni, kanonsko za svakoga ko voli da čita. Ona je pomalo parodiča u odnosu na onu Vavilonsku biblioteku Borhesovu.

Živković je, iako to ne stavlja u prvi plan svojih knjiga, veliki čitalac. I on uspostavlja svoje dijaloge sa svetski poznatim književnim delima i to je bilo interesantno pratiti, nalaziti.

Ono što me je posebno zainetresovalo u njegovoj prozi jeste svet boja. To je taj kontrast koji postoji između jedne vrlo kontrolisane kompozicije, imaginacije sređenog duha i povremenog izboja divljih boja, čudnih snova, čudnih likova, prostora, gde izbija i nešto od one magme nesvesnog, što je uvek uzbudljivo i što je u osnovi u fanatstičnoj književnosti valjda i najinteresantnije - a to je kako čovek svoje snove, strahove, duboke impulse, odnos prema svetu, prema vlastitoj smrtnosti, prema kosmosu, kako ga artikuluše.

P: Po čemu se Živković izdvaja u odnosu na ostale pisce? Da li ste uspjeli da dođete do odgovora?

Pešikan Ljuštanović: Tu pre svega postoji univerzalnost tema. Izdvojilo ga je i to što je on uspeo da se nametne jednom relativno užem krugu čitalaca. On nije lak pisac, ali je taj krug čitalaca razuđen i rasprostranjen u svetu.

Ja mislim da je on već od ''Četvrtoga kruga'' došao do šifre - krenuo je od nečeg što bi mogao biti naučno fantastični siže i oduzeo je taj elemenat tehnološkog i uputio se ka duhovnoj dimenziji. A to je pravac kojim su išli i najveći pisci. Tim pravcem je išla i Ursula Legvin, Asimov i Klark, to je kretanje od nečeg što bi moglo biti domet naučne fantastike. Iako Živković nema nijedno prozno delo koja bi se moglo čitati direktno kao žanr naučne fantastike. Svesno odstupa od konvencija žanra. On ih gotovo karikira, poigrava se. Njegovi junaci šetaju u prostoru u kome nema vazduha. On se poigrava time da bi kazao važnije stvari - a to su one stvari koje se u današnjem vremenu često kazuju u domenu fantastične književnosti.

21.12.PESIKAN LJUSTANOVIC DRAGIC1

 

P: Često se Živković poredi sa Borhesom. Ta sličnost se pominje i u prikazu koji je  nedavno objavio Vašington post.

Pešikan Ljuštanović: Ja ne bih rekla da je sličnost, ali bih rekla da se oni bave iz sličnog ugla sličnim temama, konceptom vremena, vremena kao mogućnosti višestrukog vremenskog toka i šta to znači za čovjeka. Nije dominantno šta to znači za nauku, nego šta znači za čovjeka.

Zatim, tu je opsesija knjigom, čitanjem. To je književni svet koji se gradi, koliko od stvarnosti, toliko i od drugih knjiga, od muzike kod Živkovića.

Osim toga sa Živkovićem se može dovoditi u vezu i jedan broj srednjoevropskih pisaca. Ne samo Kafka, kako se to može pročitati, već i Italo Kalvino ili Saramago. Ali Živković prosto ne spada u onu vrstu citatnog dijaloga, gde bi preuzimao tuđe sižee, igrao se s njima. On se kreće u krugu tema, koje jesu magistralne teme kraja 20. i početka 21. veka. To je pitanje umetnosti, čoveka koji se suočava sa tajnom umetnosti, tajnom smrti, vlastite konačnosti ili potencijalne beskonačnosti sveta.

Šta je u onom krugu koji Živkovićev Četvrti krug na kraju ocrtava. To ostaje neodgovorivo i neodgonetnuto, ali put ka tom duhovnom ucelovljenu sveta je nešto što je jako bito.

P: Zbog čega naziv knjige Zatočnik pete sile?

Pešikan Ljuštanović: Peta sila je imaginacija. U jednoj priči, jedan od Živkovićević junaka objašnjava da je imaginacija jedina koja savladava sve prepreke. I vreme i prostor. Zato peta sila. To je čudo priče. Ja iznad svega, i više od svega, verujem u pirču, u bitnost, važnost, suštinsku lekovitost, u značaj ljudske priče.

Dobra priča nikada nije jednostavna. Može biti kristalna, jasna, pristupačna srcu i umu, ali nikada nije lišena potteksta, unutrašnje dubine.

Razgovor vodio Dragić Rabrenović