Glumac Andrija Milošević planira da sagradi vikendicu na Žabljaku. Tamo ima plac, a u posjedu ima i stanove. Ipak, kaže da su mu od nekretnina važnija putovanje te da tu najviše novca daje.

 “Ah da, imali smo plac koji smo kupili. Nešto će se tamo sagraditi, neka vikendica. Ma o tom – potom. Ja volim samo da putujem, a ne neke nekretnine da gomilam. U grob da ih nosim – ne mogu. Jedino što treba ostaviti neke pare za dijete da se školuje sjutra. Šta će meni? Ne mogu da jedem više nego što mogu i ne mogu da nosim više nego što mogu da ponesem. Tako da mi sljeduje ovoliko koliko mi je Bog dao”.

Nekada ste pevali i nastupali po festivalima, odustali ste od te karijere?

“Ne mogu ja baš sve da stignem, još i pjevačkom karijerom da se bavim. Ja ću da pišem za djecu pa djeca neka pjevaju”.

A koju vi pjesmu volite da naručite kada izađete?

“Ima ih mnogo, toliko mnogo pesama ima. Volim “Ko mi tebe uze, Tamara” i pesmu “308“.

Da li je tačno da je produkcijski posao teži nego posao glumca?

“Jedan se radi iz ljubavi, i tu nema stresa. Producentski je zahtjevan u smislu da treba napraviti nešto što je od višeg društveno-kulturnog značaja. Pozorište možda nije profitabilno, ali je najvažnija stavka u zemlji jer tu čuvaš kulturu i jezik. U pozorištu ne postoji izdegenerisan jezik”.

Da li danas glumci moraju da rade više poslova da bi finansijski bili zadovoljni?

“Svi moramo da radimo više projekata. Mnogo da radimo. Ne smijemo da sjedimo i kukamo”.

Koji su vam dalji planovi?

“Zajedno sa djevojkom snimam jednu seriju. Stalno smo zajedno. Osim toga, igramo u nekoliko pozorišnih predstava, ali i zaduženi smo za Teatar na brdu. Uložili smo mnogo energije, ali imamo dovoljno iskustva i živaca da mu se posvetimo. Nije ovo žrtva koju nismo htjeli, ovo se voli, radi s namjerom, s puno ljubavi. Pozorište je dio našeg života”.

 Izvor: Cdm