Gordan Kičić, glumac neprikosnovenog talenta, koji je preko dvije decenije prisutan na filmskoj, pozorišnoj i TV sceni, prije četiri godine uplovio je u vode režije, produkcije i scenarija filmom "Realna priča", a onda i serijom "Mama i tata se igraju rata".

Prikazivanje nastavka serije zakazano je za jesen, a za Kičića cijeli ovaj projekat predstavljao je najveći izazov u karijeri, ali i jedno od najvećih uživanja.

Kako kaže, ova priča mu je bitna i zbog privatnog života, doživljava je na emotivan način, a iako iza sebe ima na desetine uloga, glumac je rekao da je ovom zasigurno najzadovoljniji. Kičić, lice koje je prepoznatljivo ljudima širom regiona, glumac koji je sjajno odigranim ulogama obilježio kultne projekte koji su i danas na vrhu ljestvica po gledanosti, za "Nezavisne" je govorio o radu na seriji "Mama i tata se igraju rata", dragim ulogama, filmu "Nije lako biti čovek" i saradnji sa velikim piscem i rediteljem Dušanom Kovačevićem, glumačkoj profesiji, aktuelnom talasu hiperprodukcije, ali i planovima za buduće dane.

NN: TV serija "Mama i tata se igraju rata" za kratko vrijeme je privukla pažnju gledalaca, a Vi ste u ovom projektu zauzeli i opravdali mjesto glumca, režisera, producenta i scenariste. Koliko je ovaj projekat bio izazov za Vas? Da li ste zadovoljni ishodom priče i da li i u budućnosti možemo da očekujemo neke projekte u kojima ćete obavljati više funkcija?

KIČIĆ: Veliki izazov, pre svega. Upravo sam završio snimanje druge sezone serije, sada smo u montaži, u postprodukciji i čini mi se da će serija biti emitovana na jesen. Ponosan sam i srećan što sam dobio priliku da radim drugu sezonu, jer je prva dobro prošla. Veliki broj ljudi ju je pogledao, pisali su mi na društvenim mrežama, zaustavljali me na ulici, a drugačije ne možete ni da znate kako je neki projekat prošao - ako niko ne pita ili ne kaže da mu se dopada. Sa filmom "Realna priča", iz kojeg je kasnije nastala serija, u ovom projektu sam poslednje tri-četiri godine, a ova druga sezona je potvrda tog rada koji smo uložili u proteklom periodu. Pripremam jedan projekat u kojem ću biti producent i glumac, i još jedan gde ću režirati. Veoma sam srećan što mi se ukazala prilika da mogu da radim na nekoliko frontova, to me uvek privlačilo, projekti su odlično prošli i radujem se ponovnom radu. To nije moj primarni posao, nemam diplomu, ali nekako razumem šta tu treba da se desi, šta treba da se napiše dobar scenario. Zadovoljan sam.

NN: Serija je zapravo nastala nakon Vašeg filma "Realna priča", a mnogi su ga opisali kao priču "smijeha i plakanja". Da li su to emocije koje ste željeli da izazovete kod gledalaca i koliko Vam je u tome pomogla Vaša glavna partnerka Nina Janković? Koliko je bitno imati dobre saradnike?

KIČIĆ: Prvo sam imao scenario za film, prvo smo napisali pet epizoda serije, i onda sam izmontirao film, pa smo uradili još pet epizoda. Nekako se rađala stvar u hodu, nismo imali "u cugu" deset epizoda, nego je bila živa stvar sve vreme i radilo se na tome nekako po uzorku, zato što smo znali šta radimo. Kada govorim o saradnicima, ne samo Nina, svi su se dobro proveli, pomogli mi i napravili su sjajne uloge, kasting je bio fenomenalan. Nekako su se potrudili, čini mi se, malo više. Bili su inspirisani materijalom i valjda sa mnom, mislim da je to veoma dobra stvar. Puno ljudi je učestvovalo u projektu, svi su dali sebe, ne samo glumci - ja sam samo bio pokretač, a oni su bili sa mnom i napravili smo dobar zajednički posao.

NN: U karijeri ste ostvarili brojne zapažene filmske uloge, a jedna od njih je i ona u filmu "Nije lako biti čovek" Dušana Kovačevića. Šta nam možete reći o saradnji s jednim od najvećih domaćih pisaca i režisera? Kako je bilo raditi s njim na ovom projektu?

KIČIĆ: Bilo mi je zaista veliko zadovoljstvo i čast kada me je Dušan Kovačević pozvao da igram u njegovom filmu. Odmah sam rekao "da", a da uopšte nisam čitao scenario - naravno, onda sam pročitao i scenario, a tad sam i video koliko je fenomenalna uloga. Snimanje je bilo divno, doduše, mi smo ga završili još pre pandemije virusa korona, ali zbog cele situacije, on je tek sada pušten. Nije bio zahtevan, nekako, sve smo se dogovorili. Sarađivao sam i sa Bajagom i Lenom Kovačević, snimili smo sve pesme pre, tako da je sve na kraju ispalo sjajno, tačno sam znao šta će da se dešava i šta ću da igram.

NN: U ovom filmu tumačite lik pjevača Ranka Belog. Kako ste gradili lik, da li ste možda pronašli inspiraciju u nekim stvarnim likovima? Koliko Vam je bilo zahtjevno predstaviti ovu ulogu?

KIČIĆ: Ja, pre svega, volim da pevam, znam da sviram, tako da mi to nije ni bilo strano. Dušan je zahtevao da on, Ranko, bude u belom, čuo sam pesme koje treba da radim i nekako je bilo logično, prirodno, nisu bile neke neverovatne pripreme.

NN: U dugogodišnjoj karijeri ostvarili ste na desetine uloga, a Vaše lice je prepoznatljivo publici širom regiona. Šta je bila Vaša odskočna daska u ovom poslu? Da li je ovo put o kojem ste sanjali i da li biste možda nešto promijenili?

KIČIĆ: Ja sam počeo dosta rano da radim, tamo već '97 i '98 imao sam prve uloge, i puno se stvari promenilo unutar ovog posla. Tada, na početku karijere, bilo je neophodno da radite u pozorištu, jer su tada i filmovi retko snimani. Onda se nekako promenila klima, počelo je da se snima sve više, a mislim da sam iskustvo koje sam doneo iz pozorišta, kao i sa snimanja, gde sam na početku imao male uloge, profilisao sve do glavnih uloga. Imao sam tu sreću da igram u kvalitetnim i zanimljivim projektima, tipa "Rat uživo", "Mehanizam", "Kad porastem biću Kengur", "Ona voli Zvezdu", mislim, to su filmovi sa početka moje karijere i oni su mi svakako mnogo značili. Zbog "Male noćne muzike" postao sam prepoznatljiv. U svojim počecima imao sam samo želju da stvari u kojima učestvujem budu dobre i kvalitetne, to mi je put i danas, da je dobra uloga, projekat, kolege. Mogu da kažem da sam zadovoljan karijerom.

NN: Na osnovu Vašeg iskustva, a današnje hiperprodukcije, kakvo je Vaše mišljenje o današnjim TV i filmskim projektima? Šta je sa kvalitetom i kvantitetom, koje su mane današnjice u poređenju sa nekim prijašnjim vremenima i projektima?

KIČIĆ: Mislim da je dobro što se snima i što ljudi imaju posla, iz te hiperprodukcije će se sigurno iznedriti mladi ljudi koji će kroz praksu naučiti da pišu, pre svega, jer je to neka osnova, a takođe će se iskristalisati i glumci i reditelji. Hiperprodukcija je dobra, naravno, u njoj nije sve dobro i kvalitetno, to se i ne očekuje, ima puno sadržaja koji nemaju nikakve zahteve od sebe, prosto samo tako, eto, "neka se snima", ali je dobro jer važno je da se radi. Smatram da današnje vreme nosi neke nove teme, pitanja, mada, svako vreme je posebno, a uvek se nekako pričaju "slične" priče. Sada je sve samo brže, mnogo se lakše konzumira film ili serija, po tome je jedino drugačije.

NN: Koja uloga će Vam ostati uvijek posebna u Vašoj karijeri i da li postoji neka rola za koju možete da kažete da Vam je obilježila karijeru i promijenila njen tok?

KIČIĆ: Mislim da sam nekako najzadovoljniji ulogom u "Realnoj priči" i "Mama i tata se igraju rata", mislim da je to nešto što mi je i privatno, na emotivnom nivou veoma važno i tu sam napravio nešto što nisam uspeo da sublimiram u nekim drugim ulogama. Osim toga, mislim da je vrlo zanimljiva uloga Alimpija Mirića u "Senkama nad Balkanom", to je nešto novo. Svaki put kada imam priliku da probam nešto drugačije, ja se radujem.

NN: Da li postoje neke uloge u kojima biste voljeli da se oprobate, a niste do sada imali priliku? Nešto drugačije... Osim toga, za kraj, kakvi su Vaši planovi za budućnost i gdje ćemo moći da Vas gledamo u narednom periodu? Imate li nešto da najavite?

KIČIĆ: Ne razmišljam o tome na taj način, jedino je važno da je dobra uloga, a ovo ostalo, da li se dešava u svemirskom brodu ili praistoriji, svejedno je. Ja znam šta umem, mogao bih da igram i u hororu i u mjuziklu, ali bitno je samo da je kvalitetno. Završio sam snimanje druge sezone serije "Mama i tata se igraju rata" i to će biti na jesen, to je nešto što će biti veliko. Imam neke planove, nešto preko, nešto ovde, ali sigurno je da ćete znati sve.

Izvor i foto: Nezavisne novine

Tekst objavila: Ljilja Brajković